СТРАХ ОД ДОБРОТЕ
                                                                                            
Страх је негативан осећај и он је једна од основних и најјачих човекових емоција, иако га имају сва жива бића, па  и биљке и животиње. Сличан је осећају бола, који нас упозорава да нешто са нашим телом није у реду, али како је реч о емоцији, ово упозорење се односи на комплетну особу, код човека и на личност, а долази као последица уочене или очекиване опасности, за себе или, пак и за друге, углавном блиске особе. Може се кретати у распону од  страха, вреднованог као мали или безначајан, па преко панике, до ужаса, који блокира све одбрамбене механизме.
За разлику од осталих живих бића, код човека постоје многобројни и разноврсни страхови, који су опседали и ондашње, али и данашње људе и многи су остали исти, неки су узнапредовали или нестали, а неки су потпуно нови. Могу бити и рационални, изазвани стварно присутним, видљивим разлозима или пак стварним, али невидљивим, па и они ирационални, урођени или стечени страхови, који су ту, чини се, без неког узрока и најчешће названи фобијама. Сви су они лични: страх од будућности, сутрашњице, усамљености, људи, нових веза, сиромаштва, испита, новог посла, нове одлуке, неуспеха, успеха, несреће, страх од затвореног простора, висине, летења, воде, мрака, спавања, бола, зубара, змија, паука, муње, грома, страх од повреде итд, итд. Имају упориште у самоме себи и сви се своде, преко страха од повреде тела и душе, на страх од губитка тела или личности, односно на основни, исконски страх, страх од смрти, јер је цео живот у ствари, борба против ње, односно борба за живот.
Сталност страха, његова учесталост, као и интензитет, имају за последицу промене у психофизичком стању данашњег човека, изложеног свакодневним ударима великог броја догађаја и информација, од којих су многе личне природе, а знатан број тих личних су и негативне. Као последица дуже присутног страха, често израженог и као стална нервоза или неуроза, долази до појаве посебног стања организма, назване стрес, манифестоване касније и као болест. Тако да данас, за све то имамо узрочно последичну везу или једнакост: страх + сталност = стрес = болест. Тиме смо, поново, дошли до старе спознаје, да материјална дешавања, почињу пре свега на духовном или енергетском плану, односно нивоу.
Али, чини се да има један, скоро сасвим непознати страх, толико непознат да ћемо га, ипак, одмах препознати,  апсолутно присутан само код човека и присутан, нажалост, код већине људи: СТРАХ ОД ДОБРОТЕ. Не само што је безстресан, већ многима прија и чини им добро. Али, то је само наизглед и само у почетку, јер оно што долази од њега, ако га се на време не препозна и не отклони, је много лошије од самога стреса. Оно што је још занимљиво код ове врсте страха је и то, да тај страх има два учесника, па је тако двосмеран – ОСОБУ КОЈА ТРЕБА ДА ДА ИЛИ ДАЈЕ ДОБРОТУ И ОСОБУ КОЈА ТРЕБА ДА ПРИМИ ИЛИ ПРИМА ДОБРОТУ. Са нагласком на једном, битном детаљу. Овде су присутни појмови  немати и не бити и они су разнолике природе, од материјалне, преко социјалне, па до породичне, емотивне. Покривају велику палету нечијих недостатака, потреба, док насупрот њему стоје  имати и бити, Од друге две комбинације,  имати и не бити, је наставак горе поменуте прве, а друга, немати и битидруге. Која би опција, од ове четири, био наш избор, где се можемо препознати, ко сам и шта сам? Где бисмо ставили ознаку: "да, то сам ја"? И, нема потребе да гледамо у наш новчаник, ко га има, да бисмо нашли и препознали себе, јер одговор није тамо.
  
За разлику од Ерика Фрома, код кога је обавезна речца - или, (имати или бити) и где је реч о једној особи, овде је обавезан овакав, другачији спој. Међутим, путеви људске природе, ма колико били познати, ипак су, увек, нова непознаница и ново изненађење, глагола  б и т и .

                                                                                                     
...За њега су, па и њему самом, увек говорили да је добар човек, иако то њему није баш нешто значило, јер о томе није ни размишљао, али је међу њима, још од младости, словио  за некога ко је спреман да помогне и да се нађе при руци свакоме, ма о чему се радило. У себи су га називали и наивком, а они мало сировији и будалом. Некада јуноша, својевремено ношен идеалом, усађене и васпитањем добивене, a касније и повећане доброте, сада стари, добри вук, ветеран, са  већ пуно борби иза себе, у биткама између добра и зла, био је пун ожиљака, управо од оних, који су се гурали и грабили за ту, његову доброту. Како је био, већ увелико познати борац за добро и правду, увек је имао пуно пријатеља и поштовалаца, који су, некако баш када је требало враћати добијено, а доспело, неким необичним чудом, нестајали. Многи од њих су се, ипак, истини за вољу и појављивали, на истом месту где је он њих спашавао, баш онда када је, нашем познанику, можда и пријатељу, била грозничаво неопходна понека пружена рука помоћи, у временима, када би се давио у мору своје доброте. Убеђивали су га, да би им, још само мало његове помоћи било потребно, да би му пружили руку спаса, али слабо да их је чуо, јер му је глава већ била под водом. Било је, ипак и оних који су му бацали појасеве  за спасавање, које од умора није успавао да ухвати, јер су, направљени од камена, брзо тонули. И ко зна којим чудом, помисливши понекад, и са стидом, да је то можда и уз Божију помоћ, некако би се, увек сам, добатргао до обале. Онако изнурен, мокар и блатњав, тетурао се мрачном страном улице, да га пријатељи, који су управо славили, то што су га спашавали, не би препознали, те можда и позвали на пиће, које не би могао да плати. Већ сутра, читао би своју читуљу у новинама, за коју стари поштоваоци нису жалили новац. И тако, из године у годину, од случаја до случаја, у њега се увукао велики страх од доброте. Поставши повучен и усамљен, а не желећи да више пита за своју доброту, полако је копнио и губио снагу. Нове читуље није било, али ни њега“.
Из непостојеће новеле: „Свако добро вам желим!“.

Лако је било Достојевском да пише у своје време. Данас би му, у дилемама које веће зло да изабере као тему, прошао цео век. Многима од нас би то ишло много брже, само ако бисмо желели да се присетимо својих недела. Учинили смо много лоших ствари, али и многе добре ствари нисмо учинили. Разлика и није велика. И када смо знали да је то потребно урадити, избегли смо да помогнемо, из разлога који су нам онда били, наводно, јасно разумљиви, а у ствари, били само повод за избегавање. Чега смо се то уплашили и какав је то страх од помоћи другоме? Да ли сматрамо себе слабима, ако нас дирну туђе муке, да ли смо нејаки, ако неко види нашу сузу или смо само, јако себични? Да ли смо се тако исто плашили, када смо ми били ти, који су куцали на туђа врата?

"Зашто тада, нисам одбио да примим  пружену руку и доброту, а сада одбијам да их дам другоме? Зашто се нисам плашио, када сам је примао, а плашим се да је дам. Да ли ћу, када се погледам у огледало, бити свестан, да видим лице, лицемера?".
Из непостојеће новеле: „Свако добро вам желим!“

Ко се и зашто, боји доброте?
Давање доброте је увек означавало не само материјално, већ и  свако друго давање, које је за циљ имало помоћ телу и души потребитеља. Давање доброте није никада изнуђено, оно је увек долазило спонтано само од себе, из срца и душе и зато није давање добра, него доброте. Као што је и топло, много мање од топлоте. Доброта је и добра реч и искрена утеха и нежна рука, то је и топла супа, као и топла соба. Слично рамену за плакање, може бити своја или туђа, као што и нечија суза, може бити за нас или наша за некога. Доброта је добра, она се не купује и не краде, она се добија рођењем, васпитањем, разумевањем, покајањем, благодаћу Светога Духа и зато је од Бога. Стално нас искушава, јер нам се чини, почесто, да је као бачени бисер, али зато увек светли, понекад и пламти. Ипак, када се опечемо, зарекнемо се у себи, „никада више“, те да ћемо је чувати за нека боља времена и неке друге људе, али је већ првом приликом, опет  дајемо. Нисмо је купили, па је не продајемо.


                                                     
                                                                                        Али...

                                                                                                          

...доброта је дата и променила је власника. До тада, најчешће скрушени, слабоносећи, молећиви, свеобећавајући и једва видљиви молилац, постаје поносни носилац сјаја и среће. Заклевши се, у све и свашта, најчешће у своје најрођеније, иако то од њега нико није тражио, уз увек, претеране речи захвале и похвале, журно одлази, пуних џепова, све у страху да се нешто не промени. Скоро сигурно, неће се више јављати, осим у случају, ако му је хитно потребан још један додатак, па за добијени прст, тражи целу шаку, осокољен лакоћом, раније, добијене среће. Сада, већ много слободније, углавном говори о својим успесима, светлој и сјајној будућности која га чека. Више се неће појављивати, а у време које је обећао, јављаће се, у његово име, неко други са којекаквим објашњењима и новим обећањима. Касније ни то, већ само избегавање, често и непрепознавање, окретање главе, у пролазу. Све би се то могло и разумети, да доброта није примаоцу донела успех. Али тамо, где се умножила, постала је другачија. Почела је да сија сјајем, под којим је, као под икс зрацима све уочљиво. Страх од добијене доброте, постаје врло видљив.
Свестан живота који је водио, својих недостатака, грешака, слабости које су га довеле у ситуацију да се уопште обрати за помоћ и желећи да што пре заборави старога себе, те се тако одвоји од пређашње стварности и онога што је био, прималац доброте, почиње да се понаша у складу са својом природом. У њему, резултату еволуције, она се и даље наставља, па се стид, срам и савест замењују, једноставно, себичношћу. Кратко памћење је све краће, гордост постаје поносна врлина, а милост никада спозната радост. Међу новим, сличним пријатељима, где доброта није квалитет, а разумевање је слабост, нема места за благост, јер сада су сви јаки, на самом врху и изнад њих нема ничега. Више ништа није било како је било, ствари су се окренуле, тезе замениле, давалац је у ствари враћао, наводно добијено, а прималац примао своје, наводно дато. Туђе је у ствари, и било своје, само, ето, то нико није знао. Незахвалност замењује слабост, а суровост захвалност!
И када, бивши носилац доброте, буде продавао свој дом, да макар и преживи, тај који му ништа није вратио, први ће понудити „помоћ“, да то купи, али уз један услов. Онај ко зна истину више није достојан свога постојања, сведок нема шта ту да тражи. И тако, искупивши грех своје доброте, остаје или сам или на улици. Има тек нешто да понесе.


                                                                                         Али...



                                                                                             
...доброта, није производ еволуције и није настала у борби у којој  јачи опстају. Она је резултат креације, Божије стваралачке моћи, своје, човеку дате доброте и љубави, благодати Светога Духа и људима приказана и исказана кроз самога Господа Исуса Христа. Како је доброта Божија, остаје вечна и неуништива. Дата, умножена, па раздељена, опет ће се сакупити негде за давање и некоме дати, те све више и збирати, а за њом остају  и наша радосна осећања испуњености разлогом свога постојања и сведочанства о давању, захвалности, љубави. И зато, будимо људи без страха од давања доброте, али и људи без страха од враћања доброте, јер ако верујемо, даћемо је и примити, узети, давати, вратити и тако умножити.
И знамо да је Небо изнад нас, и Он, изнад неба!

                                                                                            
Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани!“
А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог  у Христу, опростио вама. (Еф. 4,32)

Јов. 22
5. Није ли злоћа твоја велика? И неправдама твојим има ли краја? 6. Јер си узимао залог од браће своје низашто, и свлачио си хаљине с голих...7. Уморног ниси напојио воде, и гладноме ниси дао хлеба...9. Удовице си одпуштао празне, и мишице сиротама потирао си. 10. ЗАТО СУ ОКО ТЕБЕ ЗАМКЕ, И СТРАШИ ТЕ СТРАХ ИЗНЕНАДА.